Nada Marinković 
Smisao i ljubav 

Šta je to što ljude mami i odvlači na putovanja? Kakav je to nemir što se budi pred novim vidicima, pri pogledu na široko nebo i more, kad iz daljine začujemo zvižduk voza i sa obale gledamo kako put horizonta klize bele zdepaste lađe? Da li je to samo novo, nesvakidašnje, avantura? Nema li u tom ustreptalom pokretu srca svega onog što izaziva neispunjeno, nezadovoljeno, traženje: mogućnost još onog iskonskog
čuda koje se može zbiti, utoliko pre ako je van naviknutih okvira?



Ne putujemo li, ne privlače li nas daljine i velegradi, zaseoci i luke, zbog onih finih vezica koje, kada se pokrenu, zazvone u nama svečano, kao Geteova zvona uspomena? Nije li draž gradova, drumova, obala i stepa u onima koji su tuda živeli, hodili i brodili, stvarajući i ostavljajući nam svoja snoviđenja i jave, zaključke od kojih nas potresa jeza ili se nečujno na hladne zene spušta mlaki veo plodonosnih snova…?

Da li putujemo da tražimo
isto ili suprotno?