Pavao Pavličić 
Vukovarski spomenar 

„Nekada davno spomenari su bili svakodnevna pojava. Tadašnji ljudi bili su mnogo svjesniji vlastite prolaznosti nego što smo mi danas, pa su zato nastojali sačuvati uspomenu o sebi i o drugima. Nabavili bi kakvu podeblju teku (po mogućnosti da je uvezana u kožu ili svilu i da ima nešto zlatotiska), pa bi onda od prijatelja, znanaca i rođaka tražili da im se u spomenar upišu. I, svi su to vrlo zdušno i vrlo ozbiljno činili: sastavljali su stihove, ispisivali mudre izreke, risali palme i zalaske sunca, moleći u svom tekstu vlasnika spomenara da ih nikad ne zaboravi, kao što neće ni oni njega.



Pri tome onaj tko se u spomenar upisivao nije vodio toliko računa da ostavi traga o sebi, koliko o tome da izrazi svoje osjećaje prema vlasniku spomenara. Svi oni stihovi, sve mudre izreke i crteži, zapravo su govorili o njemu, i tako je vlasnik spomenara doznavao da je omiljen i cijenjen; a radi takve spoznaje isplatilo se potrošiti nešto novca i truda na onu bilježnicu sa zlatotiskom.

Te sam se institucije sjetio onda kad su mi u
Matici hrvatskoj predložili da od triju mojih knjiga o Vukovaru načinimo izbor i tako sastavimo nešto novo i možda zanimljivo. Zamislio sam tada da je i Vukovar zapravo osoba, da je i on vlasnik nekakva velikog spomenara.

U taj spomenar upisali su se već do sada svi oni koji su ondje nešto gradili, pisali ili slikali, svi oni koji su pomogli razvoju grada, svi oni koji su grad u ratu branili i svi oni koji su u njemu naprosto živjeli, iskazujući tako svoju ljubav prema njemu.

Zaključio sam, dakle, da ni ono što sam ja o Vukovaru napisao ne može biti ništa drugo do skroman zapis u spomenaru. I, baš kao i kod svakoga spomenara, ni ovdje nije najvažnije da vlasnik zapamti mene, nego je važno da ja napišem što mislim o njemu i da tako pridonesem da spomenar bude deblji – ako već ne i ljepši – a da vlasnik shvati koliko mi je do njega stalo.

Zato ova knjiga zapravo i nije spomenar, nego je zapis u spomenaru, jedan od mnogobrojnih zapisa. Pravi spomenar mnogo je veći, u njega se i u ovom trenutku mnogi upisuju, pomažući Vukovaru da se digne iz pepela i da opet bude što je bio. U njega će se upisati i svi oni koje ova knjiga potakne da u Vukovar odu, pa čak i svi oni koju tu knjigu budu uopće čitali.

Pravi spomenar zapravo je Vukovar sâm: on je omašna, bogato uvezana knjiga s mnogo zanimljivih zapisa.“